У осамнаестом веку многи делови света били су непознати и егзотични европоцентричном човеку, како обичном, тако и оном ученијем. Тражећи шансу и за проношење гласа о себи као великом покровитељу људског напретка, али и гласа о својој краљевини, дански краљ финансираће експедицију у егзотичне пределе арабијског полуострва – научну експедицију у „Срећну Арабију“ тј. данашњи (не баш толико срећни) Јемен. Циљ је био да се сакупи што више информација, како о природним одликама, тако и о друштвеним приликама у Јемену, али и у свим другим местима кроз која ће научници на свом путу ка Јемену проћи.

Торкилд Хансен на основу личних дневника учесника експедиције, као и њихових записа, цртежа и илустрација врло живо реконструише ово путешествије, тако да ово можемо да посматрамо и као полудокументарни роман. Свакако то неће бити сувопарни научни каталог флоре и фауне и астрономских прорачуна - Хансенов интерес је да прикаже какви су били међусобни односи чланова експедиције, њихово понашање, као и интимна размишљања сваког од њих понаособ. Ограничен простор на коме бораве током путовања морем, али и (научничка и људска) сујета и неспутани его, погодно су тло за суревњивост, анимозитет и несугласице. Тако, добијамо једну потпуно људску слику, без икакве идеализације.

Ни на који начин вишегодишње путовање неће бити ни без „спољашњих“ потешкоћа – на караванским путевима вребају разбојништва и различите болести, а за већину чланова експедиције, пустиње Арабије остаће и вечно почивалиште. Арабија, испоставиће се, није оправдала свој назив.