Interesantne i nesvakidašnje priče koje se uglavnom bave temom prolaznosti vremena, starenja i umiranja.
Džulijan Patrik Barns, britanski je pisac, sa kojim sam se malo ređe sretala, ali sam ove godine odlučila da mu posvetim punu pažnju.
Sto od limunovog drveta , je prva knjiga koje sam se latila ove godine, i mogu reći da sam prilično zadovoljna ovim kratkim pričama. One nisu preterano sentimentalne, niti drže stranu nekog od protogonista, one su zaista pripovedačke.
Takodje, ono što mogu da primetim jeste kvalitet izražavanja, tok radnje i ređanja misli, pa se vidi kada je pisac ujedno i književnik (književno obrazovan).
Barns govori mnogo sa jako malo opisa, što mi se takodje dopada.
Najupečatljivija priča mi je''Znati francuski'', zato što se bavila upravo staricom Silvijom u njenom staračkom domu. I pomislili biste da je priča o starici sve samo ne zanimljiva, a bili biste daleko od istine. Ona zapravo piše dnevnik samom Barnsu jer se susreće sa njegovim delima, te vodi retoričku debatu sa njegovim likom izazivajući i dovodeći u pitanje njegovu filozofiju života. U isto vreme ona je koketna i puna avanturističkih zamisli, te je njen život starice daleko zanimljiviji od prosečne mlade osobe.
Ona se ne predaje olako životu, ne prepušta starosti, niti meri vreme . Ona diše, doživljava, preispituje i prouzrokuje nevolje a sve to prati doza odličnog humora.
Za smrt kaže : ''Jedini način da budete sigurni da niste dosadni jeste da budete u svom kovčegu, tako da ja i dalje nameravam da budem dosadna.''
Polemiše o Prustovim knjigama koje jojd osadjuju, zalaže se za prava jednog tužbog papagaja, testira da li slučajnosti postoje, i to bez ikakve čvrste vere u neke više sile, obzirom na to da je agnostik.
Dopis koji sprema za Barna, krajnje je upečatljiv i odiše snagom života punih pluća.
Tu se vide niti brilijantnosti ovog autora.
Dopale su mi se i druge priče, od kojh bih izdvojila ''Kratku istoriju šišanja'', gde je borba sa kosom i odlaskom kod frizera tek jednaposebno interesantna priča o starenju. Sa kosom se borimo kao sa prirodom. Ona prirodno raste, a mi , podraumeva se, ne dozvoljavamo prirodan tok stvari već je šišamo, nameštamo, zalizujemo i stilizujemo. U biti borimo protiv prirode postojanja i poretna stvari.
''Neprestalna borba između prirode i civilizacije, to je ono što nas održava na nogama.''

Na kraju, ako ti život da limunove...